zapis poslednjeg begunca

             Treba da se krene Prijatelju,

             treba da se krene!

             Daleko je proleće sa našim grobovima,

                    daleko je mesto odakle smo krenuli.

                                                        Branislav Petrović

dok zamičem ulicama

mimo trošnih jednospratnih kuća
iz kojih sada samo zlodusi setno vire

dok nestajem za senkom sahat-kule čiji

prodorni otkucaji svakog punog časa rovare

pod mojim stopalom kao eho neumitnosti posle

kojeg tišina dugo i treperavo bruji niz pločnik

dok me stid obrgljuje i zaptiva, dok me stid greje

pod okovratnikom sve do ruba isukanih rukava

samo koraci koje zapisujem skoro pa nehajno

samo koraci koje sam prestao da osluškujem

vredi li se osvrtati za hajkom koje više nema

kad su se goniči kafanski slizali sa beguncima?

kuda su nestali silni ljudi koji su gradom bežali?

kuda se zvuk tih tridesetogodišnjih koraka izgubio?

u kom je delu grada noćas nestalo ono malo svetla

ono malo svetla što zbližava verolomne poglede?

u ovom gradu mog izgona, gradu mog ćutanja

ostali su samo koraci zaveta, tišina i zbeg

iskustva

                od senke i od zore od onog što se zove

                zora

                pletu se čini obmane i iskustva

                                                        marko ristić «peščani sat»

iskustva nas uče

ništa nije trajnije od peska

klizavog među rebrima jave

o, stonogo između britve i hleba

svaki tvoj trag otisak je zuba

prepredena seni nemuštog uštapa

zida od zgrušane mlečne masti

i dečjeg plača

na ovom malom obranom putu

izgubljeno je naše vreme

v

reme ljubavi i gladi

v

reme obmane i krvi

tražio sam te svečeri

kroz kupinovo trnje u placenti reči

kičme propale u ležaj od lišća

tu sam lomio pogaču pletenicu

i kušao malo kozjeg sira

svakog jutra

prespavao mamurluk veka

figurae veneris

 

privatna istorija trenutka

učahurena u kič, ćilibar-muštikla

toliko raskoši u jednom momentumu

stojiš na sredini podijuma za igru

pod prozirnim plahtama lica od voska

škripe osmesi, zašušti haljina

pod svetlima sijaju tela od porcelana

karamelizovan fluid mlakih razgovora

okret znojavih tela i kraljevski udav

poneki razbijen nos i praznični hematom

dok svi nepomično stoje razgaćen ti šupak

antigravitacijski gipki u vazduhu, gde si?

objektiv zumira živu žabu koju gutajući

zalivaš crnim vinom, ljubavi moja

još koji trenutak i sat otkucava ponoć

počinje ljubljenje i roj svetlucavih

svitaca konfetira raspukla nebesa

o poeziji

ono tamo je jezik koji zavodi

slatkim palacanjem smisla

pretače u šuplju burad kišnice reči i kaplje

niz raspukle crepulje doma

eno uteče miš pod probušen jorgan pesme

ovo ovde je soba

svakidašnja čežnja i dijalog

sa prekim licima na poljuspanim ogledalima

ovo ovde je gudački instrument 

đavolja violina podzvučna krpara

telo koje rano izjutra zatežem glasovima

iskašljavajući bele vrane stihova

u pogledu sevne nemiran, sivomaslinast duh

eno videh ga na ulici među sebi sličnima

kroz koji vetar u kasno povečerje naših šetnji

sljubljenih podlaktica pisaljkom niz rebro

neutešno gudi moje pesme

anegdote o moralu

ab ovo

iz jajeta

nastadosmo

iz utrobe kokoši jedne gnjile

prokljuvili nikad nismo

ko smo

i šta smo

hijerarhija

pilićari kljucaju

trule semenke

semenkari

džaraju po izmetu

ptičjem

a ti braco

prste ližeš li ližeš

samo belo meso

kidaš

jezikom poganim

brka

brka je znao

jednu tajnu

bio je činovnik-ćata

ženskaroš na poslu

voleo da cugne

kad ga je pokosio

infarkt

u ranim pedesetim

obrijali su ga

načelnikovom britvom

analogije

bankar čije su uši

srasle sa maskom

                     mobilnog

i ciganin smećar

koji prebira po kesama

gledajući izdaleka

                 bokcamu

potonjem su ruke     

čistije

zavist

morane

grozne babe

zađu pred kuću

da se druže

kad krenu selom

nigde duše žive

lukava izložba

svi ramovi prazni

zvanica nema

sa plafona visi

slikar

u lisičjem krznu

o oholosti

sve mi uzmite

košulje

čarape

zakrpe

gaće

samo mi knjige

ostavite

zima je

lopovi će proslaviti poštenje

upitan o slavi besmrtnih

u dvorani ukrašenoj bogolikim statuama

dok je princ kidao najukusnije komade mesa

i zalivao večeru najboljim vinom

pesma trubadura skončala je sladunjavom kadencom

pijana dvorska luda na zaprepast evnuha i svite

obnažuje genitalije i prči uvis spolovilo

mudrac posramljeno

zausti

svet je panađur

smešnih ogledala i šarlatana

u kome jednonoga balerina

proslavlja graciju

u kome pogrebnik šije kostim

junaku

i nigde se toliko ne slade porazu

pravednika

i nigde se toliko daleko ne čuje

plač komedijaša

lopovi će proslaviti poštenje

gubilište

neka dođe nenadano

dok paraš kožu noktima

na unutrašnjoj strani

butine

prelaziš jagodicama

sklisko preko

raspuštenih grudi

jezikom grizeš

snene i rovite usne

neka bude u noćima

kovitlac žudnje

vatra doglasnica ploti

pohotljiva zmija

klizi niz kičmene oblutke

zapenušan slap

i uvojak-čelo koje izranja iz vira

neka se bestidni crni oblak

sa kišom i grmljavinom

sruči na našu kolibu

u ljubavi i ratu

ovog lepog jutra

u žar sagoreli zapis i dah

u očima bezgrešno plamte

gluvo doba

postadosmo odveć raskošni

suviše strpljivi, suviše gordi

za tu građansku berbu ušiju

i dalje:

od stabla ne vidimo ni taj lepi požar u šumi

a toliko se piroman namučio radi lepote

a gori ova truležna balkanska brvnara

cvrči i gori

do poslednjeg planinskog nokta

do poslednjeg liza

i dalje:

trebalo bi onome dojaviti, ovome dobaciti

konopac preko vode

potopila vas kukavna nedođija

i onaj što prorokuje dole na stočnoj pijaci

na južnjačkom naglasku

i vi, glasnici požara

piromanovi doušnici

jednooki kraljevi i slepci

manite se gluvih jadikovki

razmrsite udice ispod korena jezika

izvucite čuvar-mrežu iz drljavog oka

o pesniku?

rukama mu pokriti oba oka

prstima mu začepiti nozdrve

kroz zidove mu šaputati na uho

samo blage reči poraza i nade

iz vremena

iz vremena kad su ptice bile ptice

kad su ptice bile bliže našim glavama

vinovnicima bolnih smaknuća

iz vremena kad smo srećno zalutali

stajali na jednoj nozi na nosu litice

kotrljajući oblaci u pogledima potoka

kolanjem kamenja nad šumskim stazama

kad su ptice bile ptice za nas

zavaravanjem sopstvenih tragova

iz vremena kad smo se vučjim jazbinama 

kezili ukradenom vatrom

puzali duž kore obrednog hrasta

nevični ponavljanju vekovne mantre

gluvi na zapomaganja izgnanog sina

iz vremena kad smo se smejali svojim tragovima

hlebnim mrvicama koje zobe veliki olovni kljun

između okatih šumskih stvorenja i ćudljivih ptica

okupani zrcalom neba nad poljima tišine

bili smo besputnici, nada i krik

teorija haosa

nema tu, u stvari

nikakve pesničke niti božanske

pravde,

kad oni što imaju sve, u stvari

nemaju ništa,

dok oni što nemaju ništa i dalje

ništa nemaju,

život je omaška usuda i slučaja

retorta nuspojava u psihosocijalnoj

laboratoriji,

tu je samo jedno

fakturisano jevanđelje, raskršteno

raspeće, mesija okrenut naglavce

u satanističkom ritualu

državne birokratije,

bog na fabričkom podešavanju

defecira etičke dihotomije,

nule i jedinice, alfe i omege,

vrtešku parola i grlenih kostiju

mrtve diskurse sa toplim rukohvatom mitraljeza

koji štekće li štekće

reči latice preko reči lobanja, reči ruže na reči grobove

i da, nema tu, nema

u stvari,

nikakve pesničke niti estetičke

utehe,

užitka u spoznaji

rednog broja na tomboli,

ozarenog lica srećnika

koji upravo potpisuje otpusnu listu

rođenom stricu

iz ludnice,

ja sam samo pesnik koji

nabacuje ručnu granatu pred prag

malograđanske fonostilistike,

ja sam samo ironični sabrat i polubrat i kopile iz sirotišta

koji uznosi vrlinu bogataša i

licemerje sirotinje,

ja sam dželat i žrtva sopstvene

golotinje,

makro i prostitutka višeg smisla,

propovednik kome prethodi glasnik kome

prethodi telal kome prethodi sumnja

za kojom dolazi egzibicionista,

za mnom dolaze gole reči

za mnom dolaze stari nazivi ulica

za mnom dolaze propušteni pozivi razjebanih sekretarica

za mnom dolaze semafori i pijana preticanja bludnih sinova

za mnom ne dolazi niko, ni psi ni novčane transakcije

ni buđelari ni košulje raspornjače, ni mrtvi ni živi

ne dolazi niko na ovo sveto, logoreično bdenje

jer znaju

veoma dobro znaju iako skrivaju

da nema tu, u stvari

nikakve pesničke niti božanske

pravde,

kad oni što imaju sve, u stvari

nemaju ništa,

dok oni što nemaju ništa

i dalje

ništa nemaju

Pobuna nevidljivih

      

MUVA

Vesti u 5h sa zvučnika u Radničkom naselju 22

Limeno korito

U koje cokću kapi sa tavanice

Slad jabuke

Sa otiscima mehaničkih ugriza

Prazna činija

Sa brkovima skorenog pasulja

Na karo zamašćene mušeme

Naleže sisaljka muve

Zazuji

Lepetavim potkrilcima

Zunzara

Iza očiju i gladnih snova

Insekt

Koji si krišom pothranjivao

Raskolnik

U ritama ideoloških zakrpa

Gvozdena muholovka

Fijukne

U krupnom planu sobe

U ogledalu sevne premir kože

Smrska

Glavu trudbenika nad tanjirom

Želimo vam ugodan dan

Odjavna špica

S imenima revolucionara

Kraj oficijelnog prenosa

POBUNA NEVIDLJIVIH

Neprijatna tišina ispuni prostor

Kada se odsluša hvalospev gospodarima

Krvoločni podanici dobijaju snagu

Za nove izlive obožavanja

Ubeđuju me

Da svi su sumasišavši

Koji ne prihvataju

Medijski režirane istine

Verujem

Da ipak se negde nešto događa

U nečijoj glavi

Verujem

I u još jednoj

Ćutanje

Nije predaja

Potrebna je akcija

Potrebna je akcija

Prenosi se poruka

Na sve načine

U svim pravcima

Ka svima

Čemer se ne rastapa

Nasmejana lica guraju svoje istine u naše tanjire

Pognuli smo glave ali ne kusamo iz tih tanjira

Vreme je pred eksploziju

 * Muva – Tomica Ćirić

   Pobuna nevidljivih – Igor Đorđević

                                          (Kontra, 2016)