zavet ćutanja

svaka tišina ima dva kraja

onog koji ćuti i ono o čemu se ne govori

moj ispovednik i duhovni otac kazivaše mi:

tihuj, budi sabran u sebi!

a ja sam vrištao u gomili, začikavajući zbrajao udarce

moj stari pedagog i učitelj lepog pisanja ponavljaše mi

                                                                         kao mantru:

poštuj belinu, slušaj tišinu!

a ja sam zauman razgovnjavao vavilonsku konjušnicu

usijane reči u potkov

                                 zakivao                                                                        

posmatraj kamen, njegova je snaga u nepomičnosti, reče mi stoik

dok sam ja sa vrhova planine gurao snežnu lavinu

prazna je to buka! dobaciše mi prolaznici preko ramena

lepota se krije u pauzi između taktova

                                u nemuštoj mučaljivosti zaveta

a ja sam hteo još jednom da čujem

                                        prelaz perkusionista sa titanika

u ovoj apokaliptičnoj izvedbi

                                   bio sam telal i nikada bard

prazna je to buka! opominjahu me nagluvi sladostrasnici tišine

zatišje posle grmljavine najrečitija je pesma

                                                                  olujnog povečerja

na koncu

oćuti za pokoj svoje duše

                 izgovoriše mi pogrebnici na ukopu

sad si konačno zanemeo i kiša je napokon stala

                 isplaziše se promukle narikače

a ja sam iznutra u poklopac

                                     dobujući      raskivao
                                                                sve svoje tišine              

bal vampira

ima nečeg voajerski prisnog

u tom krvožednom piru
heliofobičnih sisača

priključenih na kapilarnovensku mrežu

apdejtovanih svežim krvnim zrncima

ulašteno penetrirajućih očnjaka

romantično zarivenih

u vrat poreskog obveznika

dok se ovaj meškolji u stuporu

prebirajući po mislima šta ga je snašlo

ko mi krvcu pije mamicu mu nečastivu

uzvikujući u grču molitvene parole

vampir se ne rađa već postaje

nema škole za antropomorfne ljiljke

ne postoji radionica kreativnog ugriza

samo usmeno predanje i transfuziološka zavisnost

ovo je društvo oblaporno raspuštenih vampira

nekrofila-frilansera i vikendaša presisača

nema beneficiranog radnog staža

zdravstvenog osiguranja

nacionalne penzije

za slučaj da posrčeš nekog poslanika

i on se pozove na svoj imunitet

majci državi kaznu plaćaš

postoji i nešto što zovu

humanitarni bal vampira

tad pozovu sve viđenije ljiljke

i ponude im krvi sa recnutog palca

u znak bratimljenja i bilateralnih odnosa

zakolje se tu i poneko goveče

igra se do kasno u noć

jeretička

pretakajući iz šupljeg u prazno

alhemičari jezika

                     vagaju uncu stiha

kako iz ničeg stvoriti ništa

kredo

         zatutumračene štokavske taštine

ono što ne možeš izmusti

                 samo će te učiniti estetski jačim

                             pesniče

u reci slave i zaborava

doplivaćeš i ti do krstolike džamutke makar te

na kvarno zajašili zlatokrili heruvimi

eh, nisu ni oni više mladi, opalo perje, usahle grudi (aerosoli)

drž' se ti jasala, pesniče

useknuti/u državni čabar prdnuti grehota je na to i pomišljati

bogoradi na sebi/posti/tamo gde te oci uhlebiše slavu slavi

lektiru triput u omot ljubi

osveštaj citate/ne kukumavči

spoznaj sebe sama pred bušnim sudom javnosti

limenim koritom u kome pariš stare čukljeve

kad je mrsno, omrsi se i ti, žvalavi, žderi

šuljeve zaceljuj đumbirom i medom

ti si veslač na maketi novog predsednikovog broda

ti si češljugar/štiglić na dlanu beslovesne sirotinje

ti si goblen okačen o zid isturenih seoskih biblioteka 

ti si belmuž od patriotskih snova i medijskih zgorušica

ti si mirođija u svakoj bljutavoj izdavačkoj čorbi

                                     

pesnik izvetrele suštine

u početku beše privid

lice

gleda u ekran

u tv-u

lice

gleda

iz ekrana

(nepomičnost kadra)

gasim tv

lice

gleda

praznu sobu

izlazim u šetnju

(donji rakurs)

scenska magla

diže se ulicom

tonac vreba

iz koprivnjaka

iznenada

nasred ulice

lupim

glavom o zid

lice

ustaje iz fotelje

osvrće se

umesto zida

gledamo se

netremice

cure pikseli

ko si ti

ko si ti

(panorama/total)

rastelovljen

glas

(spiker/off)

dolazim

u ime

stvarnosti

jesam

(montažni preskok)

lice

gleda u reku