naša
se pesma piše u tišini sobe
pod
nebom koje viri kroz tavanicu
pod
zvezdama po kojima vrca mlečni put
piše
se u iznudici vetra koji šljampavo hoda po kući
beskućnik
slepih ulica, dah zaljuljane kolevke grada
siromašni
rođak za sofrom na kojoj se sriče molitva
naša
je pesma posramljena ogledalima
po
kojima klizi luča davno ugašenih pobuna
himere
u podrumu okružuju trup ugljenisanog stiha
piše
se u iznudici zemlje koja je izbljuvala kosturnice
krtičnjake
obespokojenih duša, demonske utvare sna
mahniti
rođak u košulji svezanih rukava u ludoj kući
naša
se pesma piše stolećima u iznudici u tišini sobe
kada
se jednog dana bude odista ispisala do kraja
čitaće
je svako u potaji nadom a poricati glasno
u danima koji u stroju dolaze posle nas
