vrelina

gradovi u plamenu razbuktalog asfalta

lica su umazana bojama semafora koji otiče   

crveno

krv koja kola venospletom ulica

žuto

prosijava prozirna lica gondolijera

zeleno

plivam ka njenoj kapiji

s buteljkom vina

naležem telo nežno preko praga

s one strane je vir

izmigoljena senka haljine

s ove je karneval

povorka pod maskama u sjaju svetiljki

mesec razliven u kanalu

musava deca

sa kornetom sladoleda

izjutra

obezbojen dah

oparani šavovi jastuka

nasukan na košmar

nema tu istinske ljubavi

u ovom gradu koga probija sunčev zrak

kroz otvore žaluzina, plahe zavese, ravno u teme

usnulog arlekina

doba nevinosti

«skupljao sam kosti iz kosturnica i krao, svojim profanim prstima, izvanredne tajne ljudskog organizma.»          dr frankenštajn (m. šeli)

naša su tela

izvlačili čakljama

iz vlažne posteljice snova

prošivali lobotomičnim iglama

pod smočenim sunđerima za elektrošokove

daleki revolucionarni brat

visio je na plafonu kao rusoovski fantazam dobrote

nestvarno ubrzana grimasa sa hipnotičkog točka

cerekalo sa rashodovanog fonografa

igrali smo šahovsku simultanku

sa šizofrenim dvojnikom koji je gutao topove u rokadi

veterani na štulama cepali su novine zapljunutim prstima

slagajući ucenjivačke poruke dalekim potomcima

u posetu su dolazili zaverenici

sa šifrovanim porukama islednika

nutkali nas kolačima i pitom od jabuka

toliko ludaka u naizgled pitomoj zemlji

na sam dan otpuštanja iz ludnice

rekli su nam da telo ne postoji

svet je pohotna praznina u ogledalu

istina je da su nas sve vreme lagali

ruke žrtvi uvaljali u kreč i bojili vazdušasta lica duhova

(brojali su nam belege u rečenicama

patrljci reči otromboljeno su visili iz crnih vreća

osakaćena trupla, opšivena značenja

ovo što je preostalo posle buncanja

to ni su re či

to je grleni hrbat doštavljenog duha vremena)