oni ne vole
angažovanu poeziju, a što bi je i voleli?
uredno salonski
zategnuti u metastazirani šinjel, sa
medaljonom,
provučenim tračicama kroz vez kaubojske
kravate,
zavrnutim rukavima na tesnoj heraldičkoj majici,
kariranim sakoom
i đurinim šeširom, obaveznim perom
nauljanim,
guščijim, zadenutim ravno u pesničku guzicu.
oni ne vole
angažovanu poeziju, a što bi je i voleli?
namazani
svinjskom mašću dogorelih kapelanskih sveća
smerno oslonjeni
na palacavi štap sa zmijskom čeljusti,
sa trubicom
dečije poezije i drvenim konjićem što
ljuljuška oko
snajperiste iz kukavičje zasede,
metak ih sigurno
neće ni okrznuti, boli ih ćorak.
oprezni vazda na
škriputanja klupe nenagrađenih,
mladi im se
dodvoravaju kafanskim turama citata,
želeli bi da žive
i dalje kroz poeziju mlađih u eone,
zato i treba
pronaći smerne naslednike, poturiti im
pirinač i proso,
blago im zarotirati sirotinjsku zdelu
zabavnim ruletom,
nek poetske jude prve smoče pero.
sa vlastima su
prosto, treba razumeti i njih mučenike,
a isto i ti,
mladi pesniče, pobratime najstarijeg zanata
kad te bratija
razapne za novu pesničku pozu, foliraj
bol na
zglobovima, čavli kad probodu zglobove a ti
teraj inat ko
nevina profuknjača pod reflektorskim snopom:
znaj da tvoje pisanije
za njih nije ništa do grešna onanija.
a onda kad
naslediš njihovu tapiju, prođeš dveri i kročiš
u panteon, daćeš
i ti da urade tvoj gimnazijski bareljef
za buduća
pokolenja, postaćeš ime u novim čitankama,
obući ćeš i ti
taj stoletni frak sa paganskim štapom,
neki će te
novinarčić bedni priupitati nekad, možda i
koncem života,
šta misliš o poeziji novih, mlađih? –
ne, ne volim
angažovanu poeziju, a što bih je i voleo!
