dom je otišao od nas

povratak u zavičajnost uvek prinosi

male dlakave smrti

potura pod žilu jezika

vrelu so sa asfalta

uvek obraduje crnu mačku u prolazu

zacakli se svetlosni miš

u žižnom lavirintu sreće

melodije u kakofoničnom boflu

to se samo klaunovi glupo cerekaju

u komercijalnoj pomami tržišta

nove virtuelne forme zamenjuju

stare virtuelne forme

cede se dimnjaci na suncu

oko zuri kroz fišek

sladoled curi niz rukav

mutave su ove ulice

sa ivicama od plastelina

promine kamion sa peskom

zaspe te pastelom pustinje

uvek nešto biva otkinuto posle putovanja

gledaš i ne veruješ (odna)rođenim očima

dom je otišao daleko od nas!

na mestu klizišta

vrti se temelj za dobrodošlicu ko umiljat pas

tamo gde počinje pesma

kad muzika utihne u mrežastoj opni dana

i ostane samo kap vode u slivniku da zrcali nigdinu

iz okna dopru ratoborni pokliči veš-mašine

i uskomešani slap istopi u bubnju snegove pamuka   

mnim ležeći porebarke o tajanstvenom usudu

zamišljajući fatum kao konjanika ušljiskanog blatom

nema ničeg poetskog u sumraku iza zavese

samo zalisci udaljenih pogleda kad sijalice zatrepere

roletne u hruštavo-galopirajućem tresku

izmamile su eho nalik štektanju puškomitraljeza

sobni akvareli nastaju tad u polumraku

dok se oči navikavaju na mrlje odsutnih kontura

voda iz kitnjastog bokala od porcelana

zaliva tišinu kuhinjskih noževa i ribolikih tacni

prašina bešumno veje na korice knjiga

sa lustera nestvarno visi mutno kukavičje jaje

prostori se sabijaju u mekana potpalublja

čije rašlje opliće pauk duž tršćane krovinjare

talasi žude za daljinama slepih pučina

zvezde su poput čegrtaljki u rukama deteta

tad zvuci utihnu u dubinama snovidika

za trenutak trgnut iz gibljivog žala nesvestice

ustajem bez reči i žmureći gledam 

tamo gde počinje pesma

sa svim kaprisima brodolomlja duž zidova

tamo gde pesma počinje

sa svim haringama sluzavim duž prozora

beskrajno, beskrajno plutam

čudesna sudbina mečke božane

s jeseni kad zaigra mečka božana

propeta na zadnje šape ko panađurska balerina

oko koje ritmički obigrava bibap mečkareva timpana

pirsingovana alkom u nosnici

zaošijana kopčama i zaularena lancima

dok zvečeći drombulja bremenitim koracima

performans od kojeg zamire dah

božana izvodi plesnu figuru salsa okreta

zasipana šljaštećim kovanicama što pršte po kaldrmi

musava deca trče pred božanu

prizor mečkarskog spektakla u podne

mešavina cike i udivljenja, straha i opčinjenosti

naš je plebs sličan mečki božani

umešno razigran pod seljačkom tojagom

goropadan u praiskonskom grču poslušnosti

našeg je čovu lasno podjarmiti

podaš mu pod noge podanički ritam

slobodu da kakohoćko cupka i batinu pride

nek oseti svaku žilu ljubavi svog gospodara

svog horovođe i nolens-volens mečkara:

igraj, oj mori božano, igraj rode!

cepelin

(materijalno stanje duha naroda)

sve naše mitomanije staju u jedan cepelin

budući lakša od vazduha nacija lebdi oblacima

vazdušni brod stada i trendsetera  

ispušta gasnoguzni trag u vidu reklame za taštinu

isplovljava sa prvim medijskim mrakom

cilindrična imitacija gebelsovske propagandne arke

poput patlidžana u opetovanim stratusima

poput megalomanske pečurke božanstvene erekcije

žitelji dirižabla uživaju u eteričnom blagostanju

vakuumski pričešćeni za plovidbu zavetrinama neba

žitelji dirižabla dele istu kolektivnu ne-svest

ožigosani brojevima i omnoženi tribalnom tablicom

sabornost na brodu pouzdan je lek protiv proliva

svaki putnik dobija po jedan preventivni šut u dupe

naši su drugovi digestivna predstraža olujnih noći

njihovim snovima naratizovane su prognoze vremena

neidentifikovani leteći cirkus montija pajtona

aplaudiramo na svaki skeč na temu levitacije naroda

premda između zemaljskog i nebeskog koridora

trajno neopredeljeni - kružimo u zipovanom prostoru

ukiseljeni zemaljskim nepravdama sveta

odavno bukirani u nebeskim hotelima na bazi polupansiona

(u neoliberalnoj slici raja nema besplatnog ručka!)

cepelin je ritual našeg istorijskog repetiranja

zavera spontanog unutrašnjeg sagorevanja naroda

u njemu svi smo mi pepeo iz ikarove urne

piskutav mecosopran u glasnicama

helijumskog davljenika 

avet nepodobnosti

i još jednom

kuda koračati u nevidelu?

s jedne strane mahovinast zid

s druge naježena provalija

napred stopala tumaraju po škriljcima

zglobove su svoje vešali o klinove

dole su užad spustili u bosonogu jarugu

porođajni vrisak propadanja

ljudska klatna zanjihana vrtoglavom nadom

s istočne strane zida gvozdeni bauk mili

na zapadnoj kapiji robotička ruka šara

reflektorskim snopom po zemlji

u ciglast prozev staje cela iluzija prostora

mrvice krvi na ljuspama maltera  

dugo su u kolonama ćutke stajali

pognutog iščekivanja

tupog pada

neveseli u prokrustovskoj praznini

prekobrojni logoraši

jedan se mužik izdvojio iz kukastih mrlja

uzdigao visoko pijuk

i presekao užad

iz provalije se čuo uzdah olakšanja

potom je kvrcnuo ljusku zida i prosvrdlao

sluzavi poredak cigli

tek toliko da promoli ruku i dotakne cvet

s druge strane neko je dojavio

s druge strane neko je izdao naređenje

s druge strane neko je iz utrobe mešalice isprevrtao malter

zid je brzo popunjen

provalija proklijala vrežom kopriva

samo je skorela ruka ostala kao grana
da visi i da svija

gnezdo

             golubova

   iznad legla zmija