forest gamp

gledao sam dole niz ulicu čoveka

u trenerkama kako trči

mogao je biti tvoje visine,

razbarušenih kovrdža, crnomanjast,

širokih pleća, naočit, zgodan –

a mogao je opet biti i krivih nogu sa banzavim kolenima,

dustabanaš, smaknutih nogavica,

mogao je biti nečiji zet, ujak, brat,

zamišljam ga ipak kao mužičavog, kratkodlakog supruga,

rundavog šefa marketinga u uspešnoj firmi, 

jednoj od onih što šljašteći ulaze u kadar

u menopauzi reklamnog bloka.

mogao je biti u ranim 40-im, kasnim 30-im,                             

starmomak iz naše urbane mahale,

mogao je biti nikogović, prpošni nastavnik fiskulture,

debeloguzi političar na preporučenoj dijeti,

inspektor za narkotike ili apotekarski pomoćnik,

mogao je nositi štafetu mladosti umesto mp3-ce,

recepte za medikamente gospođi robinson u prizemlju,

krčag vode i izdajnički poljubac gospodu u getsimanskom vrtu,

mogao je misliti o danima prohujalim,

malograđanskim sitničavostima i izgubljenom samopoštovanju,

brakolomnim fantazijama i tuđoj, zanosnoj ženi,

mogao je somnambulno snevati o uspešnoj karijeri,

potkupljivim vladinim činovnicima i pasjem cvilenju sujete,

društvenim pošastima i gvozdenom moralu sebičnih,

mogao je ipak samo trčati bez ikakvih misli, doduše                    

trčati samo zarad trčanja

trčati i zaboravljati razloge prećutanih sumnji -

već u trenutku kad je istabanao ceo krug

formirala se kolona sledbenika željna spektakla

trčala na distanci, pratila njegov korak

kad je prestao sa trčanjem, gomila se približila

rekao im je da idu kućama svojim

da nema leba bez motike

ni putera bez motke