gledao sam dole
niz ulicu čoveka
u trenerkama kako
trči
mogao je biti
tvoje visine,
razbarušenih
kovrdža, crnomanjast,
širokih pleća,
naočit, zgodan –
a mogao je opet
biti i krivih nogu sa banzavim kolenima,
dustabanaš,
smaknutih nogavica,
mogao je biti nečiji
zet, ujak, brat,
zamišljam ga ipak
kao mužičavog, kratkodlakog supruga,
rundavog šefa
marketinga u uspešnoj firmi,
jednoj od onih
što šljašteći ulaze u kadar
u menopauzi
reklamnog bloka.
mogao je biti u
ranim 40-im, kasnim 30-im,
starmomak iz naše
urbane mahale,
mogao je biti
nikogović, prpošni nastavnik fiskulture,
debeloguzi
političar na preporučenoj dijeti,
inspektor za
narkotike ili apotekarski pomoćnik,
mogao je nositi
štafetu mladosti umesto mp3-ce,
recepte za
medikamente gospođi robinson u prizemlju,
krčag vode i
izdajnički poljubac gospodu u getsimanskom vrtu,
mogao je misliti
o danima prohujalim,
malograđanskim
sitničavostima i izgubljenom samopoštovanju,
brakolomnim
fantazijama i tuđoj, zanosnoj ženi,
mogao je
somnambulno snevati o uspešnoj karijeri,
potkupljivim
vladinim činovnicima i pasjem cvilenju sujete,
društvenim
pošastima i gvozdenom moralu sebičnih,
mogao je ipak
samo trčati bez ikakvih misli, doduše
trčati samo zarad
trčanja
trčati i
zaboravljati razloge prećutanih sumnji -
već u trenutku
kad je istabanao ceo krug
formirala se
kolona sledbenika željna spektakla
trčala na
distanci, pratila njegov korak
kad je prestao sa
trčanjem, gomila se približila
rekao im je da
idu kućama svojim
da nema leba bez
motike
ni putera bez motke