недеља, 17. новембар 2024.

Ćutanka za odrasle

 

Једне децембарске вечери,

не сећам се више да ли је снег вејао,

сеири моја претпразнична меланхолијa,

седим у својој собици загашеног светла

и кроз прозор кибицујем тмину.

 

Зид прекопута зида, лавиринт кућа,

поред њега још један, и још један,

Месечев цури левак, капље у очи улице.

 

Љуштуре су то пролетерских комуна:

по влажним палубама својих соба

тела станара пузе ко пресне пијавице.

 

(мисли су тромбови града,

рендген-тапети породичне интиме,

поцепано, размрљано платно

са ранама сукрвичастих погледа,

у предвечерје, саксијске главе лођа

мотре на улицу као доушници)

 

Доле су тешки сидраши,

са ланцима око отеклих глежњева,

(звук од којег се јежиш по буђењу)

вуку железну котву која струже по бетону.

 

Свакодневна је то борба са чамотињом града.

 

Бродови су одавно испловили ка пучини.

Али њих се то не дотиче, сирене се овде не чују.

Они и даље кротко тегле, посрћу и преглувљују

црквена звона својих предграђа.

    

Замишљам да се доле, иза бетонских хумки,

под маховином обраслих фабричких димњака,

под каросеријом старог фиће, из којег вири ауспух ко бубрег

иза трулих рагастова који цвокоћу као на ветру старачки зуби

 

где љушти се кловновски кез малтера,

где шкрипи расклиматана кост ексера,

рони нашминкан нокат цигле,

где гнезде се голубови, легу мршаве кује

и џикљају дивље руже као по ободу гробља –

                   крије сва изгубљена снага овог града.

 

Запиташ се шта остаје после једне овакве ноћи

ноћи ћутања које звижди као писак локомотиве

као хирургов скалпел који сну засеца меко ткиво?

 

На крају пута остаје ти, мој невесели друже,

само мало прокријумчарене лепоте,

испод поставе душе нешто крадене доброте,

пуно горког разочарења, сваки пут,

и нешто топло, нешто пасје

да крвари

                     плитко

 

у корито наде.

 

(то је, отприлике, све)