Ovo više nije moj grad

 

Пролазим тргом потеран ветром

као бапском метлом.

Замесечарен призором рубних закутака

својих сећања.

 

У сваком граду постоји неки трг,

улаштених светала, свечан у својој самоћи,

по коме кораци пљуште

као просуте помије.

 

Свака је улица стабло са натписом: нестао пас.

Чопори луталица умиљавају се

око мојих ногу.

 

Овај град има душу искреног покајника убице

згазио је у мени дечака

                                            који је претрчавао сутон.

 

некада сиђе међу нас обичне смртнике, тај убица

и засвира акустичну гитару у касно лето, поред реке.

 

Појавим се и ја, сада остарели, смркнути дечак,

Певамо песме и натежемо пиво из исте флаше.

 

Наше сенке висе изнад воде као шишмиши

Тетурамо се у сновима згрчених пролетера.

 

Град је окати бескућник са нашом несаницом.

Град је надобудни коцкар с улогом наше беде.

 

Град је моја стара зубобоља са подвезаним лицем.

Град је шутнути пас кога нико никада није удомио.

 

Друже, колико је сати на твом мобилном?

Друже, колико је метака остало у твом шаржеру?

 

Још мало па свиће.

Пуца видик по целом граду,

                                                      крваре ми десни.

Град лаје на пролазнике.

 

 

Ćutanka za odrasle

 

Једне децембарске вечери,

не сећам се више да ли је снег вејао,

сеири моја претпразнична меланхолијa,

седим у својој собици загашеног светла

и кроз прозор кибицујем тмину.

 

Зид прекопута зида, лавиринт кућа,

поред њега још један, и још један,

Месечев цури левак, капље у очи улице.

 

Љуштуре су то пролетерских комуна:

по влажним палубама својих соба

тела станара пузе ко пресне пијавице.

 

(мисли су тромбови града,

рендген-тапети породичне интиме,

поцепано, размрљано платно

са ранама сукрвичастих погледа,

у предвечерје, саксијске главе лођа

мотре на улицу као доушници)

 

Доле су тешки сидраши,

са ланцима око отеклих глежњева,

(звук од којег се јежиш по буђењу)

вуку железну котву која струже по бетону.

 

Свакодневна је то борба са чамотињом града.

 

Бродови су одавно испловили ка пучини.

Али њих се то не дотиче, сирене се овде не чују.

Они и даље кротко тегле, посрћу и преглувљују

црквена звона својих предграђа.

    

Замишљам да се доле, иза бетонских хумки,

под маховином обраслих фабричких димњака,

под каросеријом старог фиће, из којег вири ауспух ко бубрег

иза трулих рагастова који цвокоћу као на ветру старачки зуби

 

где љушти се кловновски кез малтера,

где шкрипи расклиматана кост ексера,

рони нашминкан нокат цигле,

где гнезде се голубови, легу мршаве кује

и џикљају дивље руже као по ободу гробља –

                   крије сва изгубљена снага овог града.

 

Запиташ се шта остаје после једне овакве ноћи

ноћи ћутања које звижди као писак локомотиве

као хирургов скалпел који сну засеца меко ткиво?

 

На крају пута остаје ти, мој невесели друже,

само мало прокријумчарене лепоте,

испод поставе душе нешто крадене доброте,

пуно горког разочарења, сваки пут,

и нешто топло, нешто пасје

да крвари

                     плитко

 

у корито наде.

 

(то је, отприлике, све)