obećanje

 

postoji li takvo mesto

koje niko nikada ne zagradi

mesto izuzeto od satelitskog oka

od sile teže jedne njutnove jabuke

od organa sile partijske države

kojeg nema u zemaljskim mapama

kojeg nema u opštinskim katastrima

mesto u kome sam

slobodan čovek

mesto u kome sam

opasan čovek

zaljubljen u svoje nepripadanje

u svoj prvobitni greh

postoji li takva pesma

pesma o takvom mestu

za koju ne važi gravitacija teksta

cenzura urednikovog prsta

logika maternjeg pisma

pesma u kojoj sam

zaljubljen čovek

pesma u kojoj sam

besmrtan čovek

postoji li takav čovek

čovek koji živi u takvom mestu

i piše takvu pesmu

čovek koji piše

u mestu kome pripada

voljom

a ne slučajem

bez zaklona

do ljubavi

bez zakona

do slobode

čovek koji voli

u mestu u kome piše

nadom

a ne dosadom

postoji li takvo mesto?

polarna noć

                             za melanholike, cinike i ostale dijabolične sanjare

bordel nečastivog

šta vidiš niz ulicu
nasred trgova krcatih
ispred izloga menjačnica?

kazuj, čiji si, brate?
nad kašikom, oče?

belzebube,
svi smo tvoja luča
šegrti i pripravnici

ispovest kože

znaš, bio sam u tvojoj koži
reče mi neznanac u prolazu

ta koža, mapa osobnog iskustva
znoja nesuglasica i naslaga sumnji
sada iznošeni šinjel koga moljci grizu

puštam je u snovima kao dečjeg zmaja
koga splet nerava sapinje da ne odleti

ta koža, mera taktilnih ispovesti
koju raznose dodiri poput stenica
sada telu neprovetrena posteljina

bio sam i ja u tvojoj koži,
odgovaram neznancu

fakir koji hrče na madracu od igli

cinik

senke ogoljuju lice
hodajućeg cinika

nasuprot suncu
telo je presvlaka utega

prepoznaćeš cinika
po hodu sa rukama na leđima
po pogledu u osojnu stranu ulice

u senkama su priče cinika
oivičene pauzom

u pauzama između senki
vri pljuvačka ko kipuće mleko

ko zna naratora
ne poznaje kontekst priče

ko zna početak priče
ne poznaje njenog junaka

da mi je znati koliko
strahova od neprepoznavanja
koliko smelosti u neverici
i ćutanja nad tuđim posrnućem

preostane u korama sumraka
kad kiša kapljicama natutka glib
u betonske fusnote

a nogavicu cinika
pod stopama plaha barica
kriomice s leđa ušljisne

u pričama hodajućeg cinika
svet je uvek mazohista

đavo se u detaljima smeška

pakao je prazan, svi vragovi su ovde

karavani prolaze
promiču
seksualno frustrirana
mormonska lica
kaskaju amiši
na lepim konjima
koji frkću i balave
lepe amiške devojčice
čedne plavušice
pod ovalnim šeširićima
ćućoreći smeškaju se
promiču
askete na biciklima
sedala obloženih najlonom
suva kurca pustinjaci
subotari
orgijaju petkom uveče
pena parti, svingerski tulum
jezuiti gutaju ekstazi
na dečjim rođendanima
gle, flagelanti zamahuju
bičevima pred apotekom
tu su i bogumili
kiselkasto prde u bioskopu
samo jehove, eh, jehove
te bezgrešne barske mušice
zvone na moja vrata
zvone i zvone i zvone na moja vrata
posle posne večere
kad se molitvi skrušeno predajem
gospodo, gospodo, pristojnosti
u vatikanskom kupatilu
domino dama lično je papu
rascvalim korbačom
spenkovala

glib

nekada slabo razaznajem lica
onih koje izbacuju ulična korita.

neki noktima grebu po prozoru.
prstiju poput iglica borovog lišća.

lica su im žuta i nema a oči hladne.
ostali kad se domognu kopna, sobne
obale, uzmem papučom pa dotučem.

i nije sramota utopiti se u krevetu.
sa upaljenim televizorom koji grgoće.
lica zagnjurenog u vlažnu utrobu sna.

sramota je visiti sa lustera porubom
gaćnog lastiša dok voda na uši ulazi.

i hoda čovek ovim svetom. štapom
kojim meri dubinu svojih zabluda.
istim onim kojim razgrće trupla.

u vodi providi znak svog imena.
onog koje preostaje posle svega.
kad otisak laži postane samo glib.

pejzaži

ne očekujem ništa
moje astralne projekcije
videle su nutrinu orahove ljuske
i vratile se pune gorčine

iz šetnje vraćam se obisnut
o košticu trešnje

kao jona u utrobi viralnog kita
brodolomnik ega ili noćni autostoper
u pustinji melanholije

pripalim šibicu i vidim tebe
na striptiz podijumu
u ustima neonskog zmaja
 
umotanu u vibracije
crva koji se udavio u tekili

moje slike su samo to
suicidne želje ili blaženo pijanstvo

ponekad slušam muziku sa radija
blagi glas spikera koji u pauzi
saopštava važne vesti

ništa se ovde ne dešava uistinu
ničemu se više i ne možeš nadati

tiho ludilo ovde zri