zapis poslednjeg begunca

             Treba da se krene Prijatelju,

             treba da se krene!

             Daleko je proleće sa našim grobovima,

                    daleko je mesto odakle smo krenuli.

                                                        Branislav Petrović

dok zamičem ulicama

mimo trošnih jednospratnih kuća
iz kojih sada samo zlodusi setno vire

dok nestajem za senkom sahat-kule čiji

prodorni otkucaji svakog punog časa rovare

pod mojim stopalom kao eho neumitnosti posle

kojeg tišina dugo i treperavo bruji niz pločnik

dok me stid obrgljuje i zaptiva, dok me stid greje

pod okovratnikom sve do ruba isukanih rukava

samo koraci koje zapisujem skoro pa nehajno

samo koraci koje sam prestao da osluškujem

vredi li se osvrtati za hajkom koje više nema

kad su se goniči kafanski slizali sa beguncima?

kuda su nestali silni ljudi koji su gradom bežali?

kuda se zvuk tih tridesetogodišnjih koraka izgubio?

u kom je delu grada noćas nestalo ono malo svetla

ono malo svetla što zbližava verolomne poglede?

u ovom gradu mog izgona, gradu mog ćutanja

ostali su samo koraci zaveta, tišina i zbeg

iskustva

                od senke i od zore od onog što se zove

                zora

                pletu se čini obmane i iskustva

                                                        marko ristić «peščani sat»

iskustva nas uče

ništa nije trajnije od peska

klizavog među rebrima jave

o, stonogo između britve i hleba

svaki tvoj trag otisak je zuba

prepredena seni nemuštog uštapa

zida od zgrušane mlečne masti

i dečjeg plača

na ovom malom obranom putu

izgubljeno je naše vreme

v

reme ljubavi i gladi

v

reme obmane i krvi

tražio sam te svečeri

kroz kupinovo trnje u placenti reči

kičme propale u ležaj od lišća

tu sam lomio pogaču pletenicu

i kušao malo kozjeg sira

svakog jutra

prespavao mamurluk veka

figurae veneris

 

privatna istorija trenutka

učahurena u kič, ćilibar-muštikla

toliko raskoši u jednom momentumu

stojiš na sredini podijuma za igru

pod prozirnim plahtama lica od voska

škripe osmesi, zašušti haljina

pod svetlima sijaju tela od porcelana

karamelizovan fluid mlakih razgovora

okret znojavih tela i kraljevski udav

poneki razbijen nos i praznični hematom

dok svi nepomično stoje razgaćen ti šupak

antigravitacijski gipki u vazduhu, gde si?

objektiv zumira živu žabu koju gutajući

zalivaš crnim vinom, ljubavi moja

još koji trenutak i sat otkucava ponoć

počinje ljubljenje i roj svetlucavih

svitaca konfetira raspukla nebesa