nema tu, u stvari
nikakve pesničke niti božanske
pravde,
kad oni što imaju sve, u stvari
nemaju ništa,
dok oni što nemaju ništa i dalje
ništa nemaju,
život je omaška usuda i slučaja
retorta nuspojava u
psihosocijalnoj
laboratoriji,
tu je samo jedno
fakturisano jevanđelje,
raskršteno
raspeće, mesija okrenut naglavce
u satanističkom ritualu
državne birokratije,
bog na fabričkom podešavanju
defecira etičke dihotomije,
nule i jedinice, alfe i omege,
vrtešku parola i grlenih kostiju
mrtve diskurse sa toplim
rukohvatom mitraljeza
koji štekće li štekće
reči latice preko reči lobanja,
reči ruže na reči grobove
i da, nema tu, nema
u stvari,
nikakve pesničke niti estetičke
utehe,
užitka u spoznaji
rednog broja na tomboli,
ozarenog lica srećnika
koji upravo potpisuje otpusnu
listu
rođenom stricu
iz ludnice,
ja sam samo pesnik koji
nabacuje ručnu granatu pred prag
malograđanske fonostilistike,
ja sam samo ironični sabrat i
polubrat i kopile iz sirotišta
koji uznosi vrlinu bogataša i
licemerje sirotinje,
ja sam dželat i žrtva sopstvene
golotinje,
makro i prostitutka višeg smisla,
propovednik kome prethodi glasnik
kome
prethodi telal kome prethodi
sumnja
za kojom dolazi egzibicionista,
za mnom dolaze gole reči
za mnom dolaze stari nazivi ulica
za mnom dolaze propušteni pozivi
razjebanih sekretarica
za mnom dolaze semafori i pijana
preticanja bludnih sinova
za mnom ne dolazi niko, ni psi ni
novčane transakcije
ni buđelari ni košulje
raspornjače, ni mrtvi ni živi
ne dolazi niko na ovo sveto,
logoreično bdenje
jer znaju
veoma dobro znaju iako skrivaju
da nema tu, u stvari
nikakve pesničke niti božanske
pravde,
kad oni što imaju sve, u stvari
nemaju ništa,
dok oni što nemaju ništa
i dalje
ništa nemaju
