raskršća

šta bi trebalo ponajpre uraditi?

naštimovati vidike

ispijati svetlost ko kompot, zagnjuriti licem u sebe  

milozvučnim krikom osloboditi kormorana u grlu

ispljunuti prošlost, ceo fosilizovan kostur mamuta

šta bi trebalo znati?

ovaj svet je đubrište prokažene volje za životom

ovaj svet je od juče ukrašen trofejnim glavama

i onda?

krenuti hodati, raščiniti ugovor sa svetinom

prepoznati laži koje ti poturaju svakog jutra

istisnuti trn iz pogleda, protrljati sve privide

i nadalje?

čupati taj koren iz stopala, svrdlati sva cementirana bespuća

okrenuti glavu u pravcu pesme koja se pevuši drugom obalom

o nama?

budeći se sa spoznajom da je nešto izgubljeno

i da će jutro nove nade tek osvanuti

o njima?

prići ljudima koji sede ove noći okupljeni oko tihe vatre  

prići kao da ih oduvek znaš jer svaki početak je novo obećanje

svaki početak  je nova pripadnost u neverici

naposletku, oprostiti sebi sva njihova izdajstva

zbog čega?

lirski subjekt

eh, moj nedolični dvojniče

nema nade za nas u ovoj pustinji

nas su učili da volimo slepo

i da mrzimo iz dna svoje duše

tvoj povratak je došao u zao čas

kad mrtvi ustaju iz svojih legala

da živima darove dele

tvoj povratak je stigao u pravi čas

poklapajući se sa mojim odlaskom

u daleku bezimenost

nismo se opraštali na rastanku

ne radujemo se pri novom susretu

tvoje lice i moja izvrnuta maska  

tvoje lice i koža mog raširenog dlana

nećemo jedan drugome zaposedati duše

ti na zgarištu ove porušene jeretičke crkve

ja dok skupljam sirovu građu za nova jutra

tamo gde nam se zbilja narugala nadom

iskrenost se naplaćuje poniženjem

veruj mi bio sam u tvojoj koži

preživeo sva tvoja svanuća

naši rastanci su uvek bili prisniji

od našeg prisustva

naše odsutnosti su oduvek bile

bolja verzija nas samih

dobrodošao u svoj dom

moj krvniče

brate