lomača: auto-da-fé

 

dajte mi kutiju šibica i promeniću svet!   

lomača je piromanov radni atelje –

sve što sadrži materiju može i da gori,

nauka ipak veli: najbrže gori savremena

beletristika, to ima veze sa vikendaškim

stilom pisanja, drvo se vraća praiskoni,

roman bukvi, ljubavni izlivi junakinja

vlaknima celuloze, a sama beletristika

prirodnom rolovanju

materije;

nama su potrebne nove literarno-vatrogasne

sekcije, nalik onima iz farenhajta 451, odredi

profesionalno obučenih spaljivača-piromana

za primenjenu veštinu pirobibliofagije –

većinu knjiga bi trebalo spaliti ili čuvati

da bi se založile furune i kotlovi;

kažu i da najmirisnije gori plastika,

silikoni kad gore to je piromanova prava

poslastica, kavijar,

jednom godišnje trebalo bi javno spaliti                     

po jednu folk divu –

jeftinije je od vatrometa

a prizor veličanstveniji, dok

pevate vatrene hitove okupljeni

oko svečane lomače;

kažu i da najtrajnije gore cepanice

iz stranaka,

(negde oko božića, valja se spaliti

po koji političar)

premda

niko ne zna zašto –

psihologija praksom potvrđuje:

na lomači se poznaju junaci!

pa ko vrisne, badnjak stisne.

čekajući šeika godoa

                krivo je mrtvo more

čekajući šeika godoa

svilenkaste ubruse i kadifu

zlatom optočene đinđuve

dvogrbe kamile i leteće investicije

čekajući brkatog crnomanjastog emira

ulopanog naftnim flekama sa svim

robinjama iz pustinjskog čador-harema                      

čekajući arapskog princa na belom hatu

našeg tradicionalnog prijatelja po postanju

sa kojim je milina vazdan divaniti pod

zvezdanim nebom, pokraj šedrvana –

iste nas muke muče,

tebe, šeiče, višak blaga i kraljevska dokolica

od teškog blagostanja

 a nas, balkansku sirotinju iz srbistana,

 nas muči , o  plemeniti prinče,

kosmička nepravda zbog nestašice

naftnih derivata i manjka

 prokletih investicija!

no, kad bismo se udružili,

mi, maljavi i servilni k'o i svaka ropska služinčad,

(kod nas je sve na prodaju a priroda nam dala)

alavi jesmo, ali i ponosni na svoje poreklo;

i vi, premudri, u nafti okupani, čisti k'o

suza devičanska iz presvetog  harema,

pa da nas bog vidi i dušman da se stidi

da jašemo zajedno i u suton i u zoru,

i da pevamo pesme junačke,

                              o, šeiče, brate, najrođeniji...

šeik gleda, a sve mu se u stomaku valja

pa da l'

od čvarka il' od ljutog ajvara,

stade prdet' minut bez prestanka.

ansambl narodne muzike

      (ispovest matorog džezera)

sve je počelo kao ritam
sekcija doma kulture           

sekcija doma kulture

neko je lupao

bubnjeve a                                                       

neko

duva

o

u

trubu

harmonikaš

mali

laza

razvlačio je đedovu

dugmetaru

 

po svadbama i

na                                                      

panađurima

ond

a

je neki aco iz

amerike

doneo trombon

bog te jebo

to su bili dani

duvao je k'o seljak

na vetrometini
prozeble

prste

na kraj

u

iz podruma našeg

malog                                                                             

geta

hrupi kosmata

dečurlija
pištolja
i ruž

a

i sve sjeba

pozerajkom

zemlja kraljeva i budala

(iz brodskog dnevnika Ukletog Holandeza)

I OVAJ BROD PIJANIH LUDAKA NIKADA,

VELIM,

NIKADA U LUKU STIĆI NEĆE!

A NI POTONUTI, JER

HARON KAPETAN

(PREĐAŠNJI MITSKI LAĐAR I

MORNARIČKI OFICIR PAKLA),

ZA KORMILOM

VETROVE RAZAPINJE I LOMI,

А NA PRAMCU K'O SIRENA

PEVA MU GUZNA LORELAJ,

ОDISEJ OBEŠEN O JARBOL

ZA MOŠNJE,

КAO PRIMER                                                

BUNTOVNOJ POSADI  –

U POTPALUBLJU PURNJAJU ROBOVI, 

А SPARTAK, VOĐ IM,

VELIM,

NOVI USTANAK SMIŠLJA,

О, DA SE TALASI SKUPE K'O PESNICA

I MORE DA SE RASTAVI PO SREDINI,

О, DA SE BUDALE OTREZNE PRE NO

SVETIONIK ZASIJA U DALJINI,

ZAPEVAĆE ONI.

АL'  NOĆ JE ČUDNA, КURVINA, I

ONO MALO MIRA POD SVODOM

NESTA,

КАD BURA NAGNJEČI PRAMAC I

NADJAČA ROPAC IDIOTA,

А ОNDA SVE UTIHNU U EHO

КАD VESELA LUDA

ZAPEVA

U INAT ROBOVIMA,

NA RADOST KRALJEVA I BUDALA

moja velika, mrsna, pravoslavna svadba

duhovnost nam je mrsna

misao gnjecava poput čvaraka

volimo da topimo belles lettres u maz

društvo nam je pečenjara

politika ćevabdžinica mogućeg

kultura nepodmazana skara

vera nam je takođe masna                                              

religija čorbica od crevaca

kandilo zejtinjavo

sveti dim beo kao loj

naposletku

duša nam je svinjska džigerica

u skrami

posle obilatog akademskog jela

u ustima nam po ruža ostaje

trnje

zabijamo u nepce –

da iščačkamo slaninjave

rubove istorijskog pamćenja

mrsnog nasleđa i stida zbog

proždrane stovolovke

već
sutradan

izmet nam odiše tradicijom