Пролазим тргом потеран ветром
као бапском метлом.
Замесечарен призором рубних закутака
својих сећања.
У сваком граду постоји неки трг,
улаштених светала, свечан у својој самоћи,
по коме кораци пљуште
као просуте помије.
Свака је улица стабло са натписом: нестао пас.
Чопори луталица умиљавају се
око мојих ногу.
Овај град има душу искреног покајника убице
згазио је у мени дечака
који је претрчавао сутон.
некада сиђе међу нас обичне смртнике, тај убица
и засвира акустичну гитару у касно лето, поред реке.
Појавим се и ја, сада остарели, смркнути дечак,
Певамо песме и натежемо пиво из исте флаше.
Наше сенке висе изнад воде као шишмиши
Тетурамо се у сновима згрчених пролетера.
Град је окати бескућник са нашом несаницом.
Град је надобудни коцкар с улогом наше беде.
Град је моја стара зубобоља са подвезаним лицем.
Град је шутнути пас кога нико никада није удомио.
Друже, колико је сати на твом мобилном?
Друже, колико је метака остало у твом шаржеру?
Још мало па свиће.
Пуца видик по целом граду,
крваре ми десни.
Град лаје на пролазнике.
