zaborav

kao svedok jednog vremena

koje u sadašnjici otkriva posledice

zaboravljenih uzroka, dok povodi vrište

kao tankoćutni glasovi uškopljenika,

to su gradovi u noći

raskršća sumnje, konačišta lake namere

izlozi želja, antiklimaksi trobojke semafora

zablude mutnih svetiljki, skverovi pasa lutalica,

o, kada bi se u svemu razotkrio igrokaz puta

planska perspektiva u daljini,

kada bi se u rubnom nedogledu instalirao horizont

kao akvarel koji razliva pravac i slobodu;

kada bi čovek baš sve zapamtio

svaki najmanji otisak svog putešestvija

sve lukave stranputice, saplitanja i izdajstva,

zaljubljivanja, opraštanja, sva svoja bekstva;

da li bi kada stigne do zida prošao snagom volje

ili bi se sam zid ojačao poduprt rukama dogme?

da li bi kada stigne do graničnika jednog obećanja

zastao zamišljen ili sujetno umarširao u novi mrak?

gradovi zakupljene pristojnosti, rentirane dobrote

u kome je svako zarobljen lakoćom svog postojanja

to su gondole razbibrige koje je slutio pesnik

da li je radni učinak pređenog puta srazmeran brzini

ili je vreme da se sačeka u koloni posle udesa na putu?

da li su ove naseobine ljudi koji su odustali od svog puta

ili skućenih mudraca koji kao gosti posećuju svoje živote?

opsednuti zidovima svoje ćutnje, okrilaćeni čekanjem,

u zaboravu ne vide prokletstvo već samo tu

slobodom okupiranu vedrinu.