igra (pre pesme)
prvi pokret krije
se iza
nesmotrenosti,
uvek iste, lažno
rodoskrvnuće
pažnje.
drugi dolazi pre
prvog,
hotimičan a uvek
različit, pomisao
na lažnu
prisutnost.
trećeg sam se
uvek bojao.
ne znaš da li
biva sad ili naposletku.
ove ruke bi ka
nebu da se granaju.
ova igra nema
imenovanje.
zaborav (posle pesme)
u vinu je
istinski zaborav.
zlatni pehar
nasut u zdenac koji preliva.
tamo dole nešto
diše naopako.
nešto se uspinje
naglavačke.
vraća ustima vino
u ispijen pehar.
zaboravom jezikom
je pomućen.
pesma je
zgorušica.
u čast pesme
toliko mastila
prolivenog uzalud
toliko kašljucave
sujete u zadimljenoj
koverti,
u kojoj je
telegramskim stilom
izjavljeno
saučešće pesniku povodom
svetskog dana
poezije,
čak i tada, čak i
tada,
on ne odustaje od
razigrane melanholije
od papirnatih
giljotina koje će možda
odseći krilo
jednog noćnog insekta,
ali noć je čudna
mešavina stilova,
(pastiša i
kriptocitata),
nikada ne znaš ko
te dopisuje i zbog čega,
ima tu i muzike i
zujanja i uzdaha i smeha,
nešto malo
odisejevog ožiljka iz detinjstva,
ahasverove
rugalice i slobodnog džeza.
monodrama jednočinka u kojoj se
glumac smeje i
smeje bez prestanka.
(prodanim dušama
ili martirima?)
uvek neko na
samrti a neko hrčeći spava,
mrtva ili živa:
šredingerova mačka.
telo u slobodnom
padu (deža vi).
kad se ova igra
bude završavala
a jednom se mora
završiti, makar sa
dečjom trubicom
na usnama arlekina,
ostaće samo
pijani mesec ko orubak hleba
zaliven ćutanjem,
kako drugačije da
bude.
poezija je mrak
koji zrcali ovu nigdinu
odražavajući
privide do u beskraj,
kao u vašarskoj
odaji sa krivim ogledalima.
samo ako je imaš
čime održavati budnom,
vatru, poeziju,
podno rebara: pticu.
ona će živeti.
Нема коментара:
Постави коментар