kako upokojiti karakondžulu

te ruke uvek u blagom oplitanju

moji nedeljivi saputnici u prostoru

ti štiglici nevoljnih pokreta, te vrane

srdžbe i galebovi čulnog milovanja

čiji kljunovi kuckaju po staklu sobe

(toliko ptica a nigde hranilice ni krletke)

u toj izrešetanoj baraci dosade u kojoj

prsti dobuju po stolu konjskim topotom

(deset galopirajućih džokeja u foto-finišu)

dok frkćem zapenjen na likove iz ekrana

a ispred likova zamišljam kamermana koji

češa skrotume dok zumira lice Prvorođenog

ovaj se oblizne ko pustinjak pred f-morganom

(dijagnostifikovan kao kreten na trampolini)

te gledam u nj žmirkajući pod hipnozom

premda u sebi čujem zlatopoj ptice rugalice

i zapitam se o kolektivnom obrascu ludila

(ima li delovodni broj i overen pečat na sudu)

tad svoj desetopreg prstiju u čelo zabrazdim

svaku boru ispipam ko vime kravi muzari

pa krenem da psujem toga prvorođenoga

sve vrane i galebovi zakriče i konji zanjište

(baraka se ispuni dimom čađave dvocevke)

nadglasam sve skičave orgazme po komšiluku

pištave lokomotive naprednjačkog übermensch-a

tad zapnem iz sveg glasa latinštinu svetog rituala

Exorcizamus te, omnis immundus spiritus!

(Isterujemo te, šukurac, svaki nečisti duše!)

pa da vi’š kuka i motika, bjesovi i baritoni –

za kraj izbacim srednji prst glogovom trnu nalik

naciljam daljincem pravo u srce Prvorođenoga

(u naprednom mraku uvek neka zverka vreba)

i pufnem karakondžulu u ništavilo viralno (o,da)

snu slatkom tad zasluženo se iscrpljen predam

cokćući ko odojče s palcem u ustima čedno (†)

sveto mesto

dani

kao rašivene brojanice

osveštane

temporalnosti

porinute u

vodeno mreškanje

sekundare

časovnika

istopljenog u paranoji

otkucaja

kao na Dalijevim platnima

ova testolika

obeskorenjenost

podseća na

mladalačke snove

snove o nadletanju

rubova

i kliznom dahu

božanskom posrnuću

u trivijalnom

ograničenosti

sećanja

osuđenika

u vremenu sadašnjem

koji sneva

savršenstvo kruga

svoje vešalo

pokajanja

sneva o

večnosti kao o

jednom velikom

nesporazumu

nalik

metafizičkim

naušnicama

anđela

zamrznutog

na

fresci

o ljubavi

kao stapanju krajeva

otkucaja

granici topljenja

trenutka

o prekrajanju pupčane sage

koja je istovremeno i bdenje

svršetka jedne iluzije

o vodenom žigu reči

koja nalik akvarelu rastače

obrise sećanja na jedno detinjstvo

o sebi kao lutanju između

pogleda i ambisa i ćutanja i ambisa

o sebi kao putniku-odjeka jednog pada

o vremenu (o tempora, o mores)

kao

odbačenom

subjektu

u ovoj zavetnoj pesmi

izbor

             suočen sa obećanjem da ne smem nazad

                                                 Duško Novaković

moja mantra je moja žudnja

nad gradom sjajna je noć zbilja

u zvonke korake roni se duša šetača

stare cipele poput klepetala tuku

o bok ulice ljeskavo biju – otičući

iza žive ograde, iza klimave kapije

ispod koje viri uvek vlažna njuška

iza pošljunčane staze po ivicama

igrališta, iza jedne kudrave lopte

uviru u senke štafelaja starog zida

tih grafitnih ispisnica detinjstva

tog zapisa nevidljivog prosjaka

nad gradom gde ispolin jedan zeva

koga stari još pamte po staklenom oku

raspuklim lubenicama na pustoj pijaci

rasutim snovima na bunjištu iza kuća

dok zamičem za ugao stare škole vidim

pod bistom narodnog heroja kredom piše

ljubi skute gospodaru ili u tuđinu beži

nad gradom sjajna je ova noć zbilja

stare cipele nalik klepetalu tuku

u zvonke korake roni se duša šetača

san izgubljenog totema

                  od kože praveći pomorsku mapu vetrova

                                                            I. Velimirac

tinja i zagasne u pogledu

na vrhovima jezika koji kruži pepelom

predskazanjem drevnog znaka

on je svetlo kojim svetionik noć u povoj vučji zavija

on je ljiljan-venac za još jednu utopljenu dušu

on je kormilo nade za još jednog begunca

a svi smo tu ljubavnici i stradalnici

nečiji sam dželat a nekom tek rođeni sin

začet tokom plovidbe, izludeo na palubi

prorok koji je ismejan od posade i privezan

za jarbol kao sveta amajlija, žig lutanja

sad sam dvogub glas i usklik koji razdire meso  

zvezdana krljušt urobora istkanog od ukletih krugova

u jednom smo podeljeni na mape ćutanja i zaborava

u drugom sam duša peščanika zrno pred osipanjem

svedočanstvo sumnje i solju podgrižen rukopis savesti

a ova krnja magla i dalje pluta jezikom dima i pepela

doziva me naglas svaku noć ista doglasnica ognjišta

nečija misao bolno zagasne u talasima pored imena

onih koje sam popisao u rodoslovu sutrašnjeg brodoloma

nadnoseći nad vodom  svoje nasukano lice, vidim

to je lice dečaka

koje zasija samo jednom i više nikada

ključar i vino

insomnija je vrtoglava lucidnost, veli sioran.

toliko hvaljena mudrost nije dovoljna brana

od hira najprostodušnije gluposti, kažem ja.

niti je vreme ukras koji se trakasto odmotava

za koji se držimo sioran i ja, on sa makazama

u ruci, ja sa selotejpom na krajevima usana.

ispod kamena možda je stari ključ ili zmija.

grk aristofan veli da ispod svakog kamena

krije se političar. zamišljam ga u položaju

fetusa sa presovanim biljnim transparentom.

na njemu je nekad nešto pisalo slatko poput

kominjaka. možda je to zaista bačeni ključ.

ili je to podzemna ćutnja kamena. bunar

kroz koji se prolama krik prestrašenog eha.

nisu li reči konačnost izbora? poslednji san

jezika koji se odsanja u sedefu prazne ljušture.

nismo li svi neznanci u mimohodu krajeva?

samo čuvari vremena u kome grožđe zri.

naposletku, čega smo zbir? ovo malo jada

na pustoj vetrometini, zakotrljanog daška.

ulaštenih dijadema samodršca, na čelu tom

jarčevom. u pijanstvu rulje duša je sipljiva.

kuda idemo? odakle dolazi trag tog nomada?

znamo samo to da su vrata svuda zakopana

u zemlji. sa mnoštvom pragova.bezvremena.