Ovo više nije moj grad

Пролазим тргом потеран ветром
као бапском метлом.
Замесечарен призором рубних закутака
својих сећања.

У сваком граду постоји неки трг,
улаштених светала, свечан у својој самоћи,
по коме кораци пљуште
као просуте помије.

Свака је улица стабло са натписом: нестао пас.
Чопори луталица умиљавају се
око мојих ногу.

Овај град има душу искреног покајника убице
згазио је у мени дечака
                                            који је претрчавао сутон.

некада сиђе међу нас обичне смртнике, тај убица
и засвира акустичну гитару у касно лето, поред реке.

Појавим се и ја, сада остарели, смркнути дечак,
Певамо песме и натежемо пиво из исте флаше.

Наше сенке висе изнад воде као шишмиши
Тетурамо се у сновима згрчених пролетера.

Град је окати бескућник са нашом несаницом.
Град је надобудни коцкар с улогом наше беде.

Град је моја стара зубобоља са подвезаним лицем.
Град је шутнути пас кога нико никада није удомио.

Друже, колико је сати на твом мобилном?
Друже, колико је метака остало у твом шаржеру?

Још мало па свиће.
Пуца видик по целом граду,
                                                      крваре ми десни.

Град лаје на пролазнике.

 

Ćutanka za odrasle

Једне децембарске вечери,
не сећам се више да ли је снег вејао,
сеири моја претпразнична меланхолијa,
седим у својој собици загашеног светла
и кроз прозор кибицујем тмину.
 
Зид прекопута зида, лавиринт кућа,
поред њега још један и још један,
Месечев цури левак, капље у лице улице.
 
Љуштуре су то пролетерских комуна:
по влажним палубама својих соба
тела станара пузе ко пресне пијавице.
 

Мисли су тромбови града,
рендген-тапети породичне интиме,
поцепано, размрљано платно
са ранама сукрвичастих погледа,
у предвечерје, саксијске главе лођа
мотре на улицу као доушници.

Доле су тешки сидраши,
са ланцима око отеклих глежњева, 
вуку железну котву која струже по бетону.

Свакодневна је то борба са чамотињом града.

Бродови су одавно испловили ка пучини.
Али њих се то не дотиче, сирене се овде не чују.
Они и даље кротко тегле, посрћу и преглувљују
црквена звона својих предграђа.
     
Замишљам да се доле, иза бетонских хумки,
под маховином обраслих фабричких димњака,
под каросеријом старог фиће, из којег вири ауспух ко бубрег
иза трулих рагастова који цвокоћу као на ветру старачки зуби

где љушти се кловновски кез малтера,
где шкрипи расклиматана кост ексера,
рони нашминкан нокат цигле,
где гнезде се голубови, легу мршаве кује
и џикљају дивље руже као по ободу гробља –
                   крије сва изгубљена снага овог града.

Запиташ се шта остаје после једне овакве ноћи
ноћи ћутања које звижди као писак локомотиве
као хирургов скалпел који сну засеца меко ткиво?

На крају пута остаје ти, мој невесели друже,
само мало прокријумчарене лепоте,
испод поставе душе нешто крадене доброте,
пуно горког разочарења, сваки пут,
и нешто топло, нешто пасје
да крвари
                     плитко

у корито наде.

Zavet ćutanja - promocija zbirke pesama (video)

 

ono što preostaje

Od tog zagrljaja kosti škripe 

nešto se razdvaja i krcka,

nešto kaplje niz navratnik, naplavina 

presnog osmeha i boli.

Borićemo se za svaku ulicu, 

za svaki udžerak, za svaku kuću,

prljavožutu ko duvanski nokti.

(lica sa doksata su bezizrazno mirna.

Podsećaju li na usnule pretke?)

Borićemo se za svaku reku,

svaki klokot, svaku masnicu plaveti

na ustalasanoj vodenoj plohi.  

(priroda je korito za naše sluzave duše)

I usred svog tog zaglušujućeg mira,

kada cela planeta posramljeno stoji,

spremajući se za novu pobunu robova

koja nadolazi nenadano poput olujne noći,

(prijatelji, lepo smo se ispričali,

podavili u sopstvenim lažima,

vreme je da jedni drugima

odmorimo grbače)

vidim tebe u šetnji obalom koja to nije,

i sve što mi preostaje kada otkucaji tišine

izbiju u prazno, svako u svom domu,

nalakćen nad svojom knjigom -

 

da se i dalje borim.

kruna od slame

u svojim snovima metodičan sam

kao mesar u silovitosti prvog udarca

kao balerina pri okretu na vrhovima prstiju

jer kad sanjam svoje smrti i odricanja ja ležem

u čistu postelju, na jastuk boje magnolije i režim

o snovi, moji verni psi

psi ljubavi i neutoljive mržnje, vaše šape mi

miluju očne kapke iznutra, jutrom ližete mi zenice

jer telo sam milovano vazduhom, okupano pljuskom

zapaljeno ukresom otpadništva: abdiciram krunu od slame

telo zakopano u zemlju, razraslo u koren dublji od svakog

razočarenja, telo požude i detinjastog zanosa

u mojim snovima nema dželata

nema suvišnih pitanja i nedoumica. samo želja

da se naslađujem svojim slavodobitnim porazima

u mojim snovima ravnica je beskrajna i pusta

kukavice su kukavice

                                  sa jajetom u tuđem snu

u mojim snovima sutoni su malaksali

jagode su uvek s druge strane

u gustoj šumi razvratnika i samoubica

iz koje se uvek vraćam na prstima

žmureći na dah

obraz

Na toj prepodnevnoj vrelini,

kada se tope sladoledi u izlozima

kolačarskih radnji,

i kad se šetač povlači u hladovinu,

osluškujući bilo sipljivog grada,

slučajno pred zgradom javne uprave,

naiđoh na nešto nesvakidašnje,

na trotoaru, gle vremena luda: o b r a z !

Spolja gumiran i elastičan, malo nagnječen,

dok iznutra još mu vlažna i topla sluzokoža.

Kud ću – uđem u zdanje s trobojkom,

levo-desno, iz kancelarije na hodnik i obratno,

odozdo-nagore, sprat za spratom,

Izvinite, gospodine, je l' ovo vaš obraz?

Gospođo, ispao nečiji obraz, možda vaš?

Gledaju me svi u čudu:

Šta trabunja ovaj mamlaz, kakav obraz!?

Kad malo izbliza vidim – svima usukana lica,

ko na neživima provide se kutnjaci i plombe,

svima nedostaje rođeni obraz (nekome oba).

I niko ne haje za ovaj moj, obraz lutalicu.

Kud ću, šta ću – do portira koji me sasluša

očinski brižno i pokaza kažiprstom (pokretom

kreacije Adamove s renesansnog platna),

na prepunu korpu u uglu toaleta.

(Ovde, gospodine, slobodno bacite svoj)

U masi maramica, tampona i drugih obraza,

koji poput ribljih filea izdišu na gomili.

Izađoh na trg i zafrljačih taj kožurak

macama i kucama u slast.

U zemlji u kojoj svakog malo pa

zasvrbi nekad ozbiljno lice,

a da ne zna ni ko ga češa,

ni ko mu šamare u prazno lupa.

povratak

malo i ta stolica,

razigrana u ćošku sobe,

ume da prevari lakoverno oko.

zaljuljano stablo u dvorištu,

dunja u okviru prozora,

kuća koja se nadima od smeha.

zalutao sam pukim slučajem ovde,

ljubeći pčelinje usne,

uz zvuke grmljavine u polju,

nije to bio dan za pričesti,

u blatu su promicali volujski točkovi,

svadbena povorka, dim vijori iz stare crkve.

umotan u bele čaršave na vetru,

s tim pokislim licem sraslim u godine,

s lastavičjim gnezdom za čelom,

s gnjilom jabukom u džepu,

možda i nije sve zauvek izgubljeno,

možda sam pokisao s razlogom,

vraćajući se pijan s večeri u rano jutro,

zalegoh tada u raskvašenu zemlju,

zemlju pustih grobova i raspričanih mejdana,

u mojim nedrima tutnjao je

karavan trgovaca i topot vojski,

lila je stoletna kiša.

usnio sam krajolik svoje duše,

njen zvonki glas u klokotu česme,

imala je za kim da žali, ta ponornica

skitnicu jednog koji je gonio vetar

pred svojim

pogorelim domom.

ono što te čini posebnom

ono što tvoje usne čini

tako istrajnim pred ugrizima

nije ni ta nepotkupljivost

pred nakaznim protuvama

nije ni taj zavodljivi palacaj jezika

između harmonike od blistavih zuba

na svadbama punim obesnih sinova

nije to ni ova konjušarska buka

pod kumulusima vikend zapleta

ni mušičarenje dokonih ribokradica

koji danonoćno obdelavaju svoje

statuse na društvenim mrežama

ono što te čini zaista posebnom

među tim sociopatama i amebama

to je taj slatki prezir, devojko

prezir i neuzvraćena ljubav prema svima

koji sad negde zarivaju svoje ugrize

u sopstvena leđa, crvena od ujeda,

koji i sada jure svoju repašku

u koloritnom lavirintu sujete,

tvoja je posebnost, devojko

tamnica za sve njihove vlažne snove,

tvoj je prezir vekovima hranjen,

i ti nekad beše reanimirana euridika,

plutajuća ofelija, nadrkana emina,

potrovana julija, santa maria sa

romantičarske duplerice, sisata

kolonijalna hana s pramenjem

od vanilje, raspuštena jezika.

njegoševa prevrtljivica-nevera koja

zbog kratke suknjice biva silovana

govorom političke korektnosti,

feministička opatica u gluvoj sobi

superrevolucije matrijarhata, parohijalna

amazonka zaključana lisicama braka,

klara cetkin, balsamovana heroina i

julija kristeva, rodno-suicidna

bombašica pod lažnom burkom

na pijaci sa čipkastim donjim vešom.

naša isidora maglokrvna, neutešna

korespodentkinja norveških fjordova

i fotoreporterka svih epitafa u korove

obraslih krstača palanačkog groblja.

salemska veštica u ime naroda

izvisila u toj američkoj selendri.

dadaistička društvena svojina iz

manifesta za dugovečnost ideje.

poživotinjena milica dugotrepavica

zarobljena u sadomazo čitankama,

odmah pored devojke brže od konja,

genoinženjeringa arijevskog folklora.

sve naše anonimne virdžine pale za

slobodu otečestva i svetsku revoluciju.

naše jefimije knjigovezilje za sve naše

mučenike i sve naše ideološke krvnike.

bezimene majke hrabrosti i zabrađene

svetice, golih grudi naslikane slobode,

sve petrije, venaca pletilje i penelope

iz naših porodičnih crnih hronika.

naše maturantske fejsbuk lepotice

nasmejane pod blještavim kičom.

tvoja je posebnost, devojko

tamnica za sve njihove neutešne

snove, tvoj je prkos vekovima

sakaćen i ljubljen,

ono što te čini zaista posebnom

to je taj slatki prezir, devojko

tvoje su usne crvene i bride nad

ugrizima zabranjenog voća,

tvoja je budućnost uvek bila

utopija od trnja i meda.

noćne životinje

od istih pitanja

koja vrebaju slučajne goste

sačinjeni smo u vremenu

tek malo posoljeni po sredini glave

dugom pauzom usred mišjih razgovora

od istih reči

samo malo drukčije složenih

šišarke koje ciljaju noćne prolaznike

sazdani smo šetnjom pri povratku kući

hodaš li ovim parkom u noći

gost si svemu a prolaznik samom sebi

zver se već umirila u mojoj presnoj utrobi

kao i taj naopaki mesec razliven nasred bare

nalik svakoj proživljenoj sumnji

koja odzvanja koracima pored prazne klupe

u mrlji jedne vrane koja svija svoje gnezdo

sa šupljim lešnikom u kljunu

negde i taj nokturalni spomenik

izrezbaren od krzavih noktiju granja

kojim dugovrati vrtlar grabulja postelju

                                                   od lišća

svetilište tajno za umorne i krhke ljubavnike

bez imalo stida

sa mravom što kotrlja se niz čelo

moje vreme i ja prolazimo ovuda

naš korak utiskuje sećanje duboko u stablo

kada smo urličući na neke zalutale nam zvezde

gazili repove sopstvene duše

rane

zbilo se iznenada

njegov pokret desnice širok kao osmeh

sa kratkim cimom, trzajem iz zgloba

zarivši taj lepi nož u moju prolećnu utrobu

dekorisan ružinim laticama lobanjama i zmijama

okrećući tu metalnu čeljust u smeru kazaljke na satu

zidnog časovnika u bakinom starom kućerku

okretao i svrdlao do malaksalosti ruke

dok sam ja stajao tu na pločniku

sa izbušenom rupom rasporenog stomaka

malo iznad skvrčenog pupka

stajao i čudio se njegovoj neverici –

zašto živ sam na krajevima ovih stranputica?

zašto sam još ovde ne pobegavši negde u tuđinu?

zašto se još uvek odlično sećam svega

                                       čega su se odrekli drugi?

otišao je postiđen mojim spokojstvom

otišao sa svojom krvavoznojnom podlakticom

ne znajući da sam ja

sa svakom pesmom ko

sa otvorenom ranom

                             
                   umirao 

                         umirao bezbroj puta

kuća za pesnika

ispod ovog parketa

ne kuca nijedno izdajničko srce.

moji ormani ne kriju viseće kosture.

prozorska okna nemaju otiske

rogova i kandži.

ne posipam kosu pepelom.

nemam svoju tarot kartu.

stolice moje ne šepaju.

zidovima nisu izbijeni zubi,

lusteri nisu

                kreštave čavke.

moja odeća je čista,

mahom prugasta i crna.

moja obuća je namazana

i napunjena hartijom.

moje sobne

papuče

ne gaze ni po čijem licu.

moji snovi nisu krckalica

koja drobi

bespomoćnog proletera.

i ko si ti da sudiš o meni

i mojoj

talačkoj usamljenosti?

troja su vrata u mom domu.

jedna za kralja svih prosjaka.

nikad ne izlazi
                       praznih ruku.

druga

za filistarsko nahoče (kopile).

pred trećim vratima je blistava zver.

mi smo sa mladine strane

                     Nećemo ostati na kiši

                     a nećemo ni unutra.

                     Pa gde ćete, jebemvam mater.

                                Aleksandar Ristović

trebalo bi katkad opustiti ruku

pri pisanju, rasplesti jezik iz čvora

protegnuti papke, figure radi,

telesne vežbe raditi sa jezikom

kao sa vijačom.

nepovratne su samo reči glupaka.

pametan meri po učinku tuđe gluposti.

jezik, dakle, prilagoditi usnoj duplji.

a ne nosnoj ili ušnoj šupljini, ne dao bog.

misliti uvek svojom glavom, ali suditi tuđom.

evo kako: svaki uradak čitati neistomišljenicima.

ako je njihov sud pohvalan, a rukoblud skroman,

tad ćeš znati da li si promašio metu ili odstojanje.

e sad, ako je njihov sud rđav, a rukoblud po meri,

tad ćeš promašiti metu, ali pogoditi sve ostalo.

najbolja knjiga je tek savršeno izglačana pukotina.

lepota je uvek u survavanju, nikad u u uljuljkivanju.

onaj ko misli da je lepo u lagodnosti i trljanju nosa

neka odmah profućka i kalfisanje i spisateljski zanat.

lepota je uvek u blagosiljanju nemoći i samoizgonu.

pisanje je gozba koja se služi asketskim strpljenjem.

teško je naravno suditi o drugome ako i sam nisi,

katkad, žrtva tuđe dobrote ili snishodljive klevete.

neko je već kazao da dolazi vreme malih pesnika.

i od najmanjih ima još manjih, kvantnih partikula

koje se prilepe za kolajnu nekog nacionalnog barda

da bi i sami muvlje upali u antologijsku kupus čorbu.

ako želiš da budeš nagrađivan, ne zameraj se nikom.

ako isteruješ svoju pravdu, vremenom postaćeš klovn.

kada dobiješ i tu nagradu, ne zahvaljuj se baš nikome.

budeš li u prilici da budeš viđen, glumi ravnodušnost.

ako pišeš o ljudima, zapuši nos i isturpijaj kandže.

ima nečeg animalno refleksnog u ljudskoj naravi,

ako pišeš o vlasti, zapuši i usta i spremaj se za put

koji dobronamerna saplitala izgnanstvom zovu.

naposletku, čini sve po sopstvenoj želji.

nikada se nećeš dopasti gomili a ni sebi.

rekoh, nepovratne su reči samo glupaka.

pametan meri po učinku tuđe gluposti.

porekni sve kada dođe vreme prozivke.

ne daj im povoda da te uznose i kude.

nepozvan si gost na sopstvenom opelu.

uvek je lepo imati prijatelja na sprovodu.

balast

dok je drugima pokazivao rite

svoje davno iznošene ličnosti:

ištipani su moji identiteti, reče,

zagledan u boju sunca na umoru.

da li da verujem svom pogledu?

zapitaše se taj usukani pustinjak,

dok mu je jedna fatamorgana nikla

na mršavoj čašici kolena kao cvet.

kršten sam ovom lepom anatemom,

imena mi, sve je u rastakanju svesti.

u prokletstvu svakog prekornog jutra

istopljena je rubna ledenica mog sna.

presaviti um da bih se oslobodio jada,

da bi se jedna ptica vinula put neba,

u bezglasju neporecivog, u nasilju

tišine, razmrljati svoja varljiva lica.

a putevi su mnogi prividom utapkani.

iz gomile jedan magarac tumara slepo,

u njegovim bisagama je sve ono što

jedna duša može poneti preko vode,

sve ostalo je laž.