balast

dok je drugima pokazivao rite

svoje davno iznošene ličnosti:

ištipani su moji identiteti, reče,

zagledan u boju sunca na umoru.

da li da verujem svom pogledu?

zapitaše se taj usukani pustinjak,

dok mu je jedna fatamorgana nikla

na mršavoj čašici kolena kao cvet.

kršten sam ovom lepom anatemom,

imena mi, sve je u rastakanju svesti.

u prokletstvu svakog prekornog jutra

istopljena je rubna ledenica mog sna.

presaviti um da bih se oslobodio jada,

da bi se jedna ptica vinula put neba,

u bezglasju neporecivog, u nasilju

tišine, razmrljati svoja varljiva lica.

a putevi su mnogi prividom utapkani.

iz gomile jedan magarac tumara slepo,

u njegovim bisagama je sve ono što

jedna duša može poneti preko vode,

sve ostalo je laž.