pustinje

treba se skrasiti

u ovim pustinjama bez vetra

u ovim kišnim jutrima bez zaklona

među telima jednako promrzlim od nade

u cirkuskom blatištu, među trapeziste sa

krilima anđela, pod ljuskom oraha u voćnjaku,

spiralnom ljušturom mekušca, u tim retkim trenucima

kada muzika opušta rastrojena čula i zavodi tišinom

među potonje otkucaje lepog srca na bolničkoj postelji

u sladostrašće vernika i bogobojažljivost osuđenika

u nesanicu poslednjeg dana đačkog raspusta

treba se skrasiti

u svemu što miriše na baštensko cveće, među mrave

koji pronose hlebne zastave neupitnosti, u žitna

polja koja se talasaju na suvom povetarcu, na vrelom

kamenu koji zapljuskuje blato sa avarskih kopita,

među izbegle slovene koji naseljavaju hipermarkete

među ulične cigane koji umakoše svim običajima sveta

zanoćiti u noći bez meseca, bez svitaca, doručaka na travi

putovati između koraka

opisivati maglu između redova knjiga, zgušnjavati sa

kesicom čaja, prelivati oparenim grudima vlažne usne

zamišljati bliskosti, gonetati odsutnosti i pratiti progonjene u

vagonima koji jure sibirskom ravnicom daljinom beskrajne stepe

treba ići brže od slika, slaviti svetu čulnost između dve ljubavi

a obe su načete kaznom bogova i pohotnom rugalicom satira

ako sam i bežao, bilo je to samo daljinom pesme

kroz nepregledne pustinje i zaboravljene humke

na puškomet od stradalnika, ispred stroja reči

blagosiljajući u sebi svako zrno