samoniklo

istorija je samo niz nedela ubica sa čvrstim alibijima

                                                           Milan Đorđević

dok pokušavaš ugoditi svima

to je kao da mešaš sirće sa sokom od limuna

koka-kolu sa ruskom votkom, pelin sa medom.

isto i kada pokušavaš da ugostiš orakula

kafenim talogom šoljice poklopljenom o novine.

ili kao kad praherom teraš obade i brabonjke

dok se na suvom vetru razapinje tvoja kožurina.

misli ti se znoje pod čelom, zujalice pčelinjeg saća

na rendgenskom snimku vidim svoje udomljeno štene.

nemir si, blesavko, dok propadaš u postelju dana

na mestima toplih ulegnuća spavaju promrzli cigani.

možeš misliti koliko je napolju razmrljanih duša

svaka indigo-kuća krije tragove preslikanih koraka.

negde u dnu svakog pejzaža vreba nerođeni slikar

u svakom komadu jutra čuje se budilnik rovokopač.

žudim za tišinom neodgonetnutih obala i kanjona

tamo gde je duh stopljen sa beskrajem i mumificiran.

žudim za pesmom iz koje će poteći samo pastrmka

tamo gde je reka stopljena sa nebom i vedrinom dana.

jer ovo je vreme oholih zločinaca sa čvrstim alibijima

u njemu smo nemirni, rastrojeni i plahi kao senke na vodi.

jer ovo je vreme u kome ne možeš ugoditi svima

tvoja zlehuda sudbina se čita na dlanu novorođenčeta

samoniklom nadom.

Kanjon reke Jerme