junak našeg doba (ciklus)

sinergija pada

valjamo se niz brdo

svako podbrežje, svaka padina

iskošena uvala

prepuni su ćoškastih tela koja se

kotrljaju

ko u smehu, ko sa bolovima u bedrima

ko po službenoj dužnosti

drž', ne daj, svako svog

prijatelji tazbina starmali saplemenici

neko se previše zalaufao pa se nabio

na mladicu četinara

neko provozao dupe po čičkovima

pa ga bište grančicama

niže mene ženi se raznizala

podsuknja

više mene cikne opštinska nevesta

tumbaju se svatovi pucajući

pop smuča na zguljenim kolenima

zadigla mu se mantija, prikočuje krstom

i pokojnika u sanduku

pustili niz brdo

trucka se zagrobije celo niz klizište

svih četrdeset dana

bež'te mrtvi

viče gradski bakalin

zajašio tuđu ženu pa kormilari

dugačka je ova padina

žali se seoski učitelj

dok se spustim u podnožje

celu generaciju izvedem na kriv put

nekad i zarate dok se valjaju

ratuju sa tumbavcima

iz susednog brda

u oblaku prašine

slave se i pokretni praznici

i porađaju se niz brdo

babice spremno uklizavaju

dok se stigne do ravnice

dete već okrupnja i osamostali se

sad je većma valjanju svršetak

bliži se litica, braćo i sestre

viče vođa ovog svenarodnog spusta

hajte vi pa ću ja za vama...

ljuljaška

martiri su pali

na podove pune prašine

sa prekrštenih krovnih greda

pali su

zdruzganih kolena

pretumbani, sa ranama na laktovima

svežih sukrvičastih poderotina

malo-pomalo ustaju sa patosa

otresaju prašinu sa sebe

rascvetani uvojci trule kose

kidaju vrpcu kože sa butine

dok se hladi čorba

          na stolu domaćina

 posečen je stari hrast

a stari majstor teše li teše

stari majstor teše u radionici

novo sedište za ljuljašku

na ramenu mu 

                         strašilo

izvan pesme

žmurim na jedno oko

drugim gledam kroz sebe

kiklopski introspektivno

onda sparujem pogled na

brata sadikua koji rola cigaru

od finog duvana i bunika

sadiku je tamni vizionar

sa spretnim rukama maga

on veruje u kraj vaseljenje

koji je za njega pitanje trenutka

raščinjenog ovim pucketanjem

žara koji plamti u dnu beonjače

ovde u unutrašnjem sutonu

razroki smo sadiku i ja

prošlost i budućnost

upareni kao svetiljka i noćni voz

gladni smo novih prizora

kompozitnih isečaka gradova u noći

besciljnih obala i vlažnih lutanja

nudista i izgubljenih kofera

haluciniram dok izdišem dim

praveći vrškom jezika kružni kolut

kroz koji jasno vidim (trećim okom)

bog janus sedi naspram monitora

u obličju moga prijatelja sadikua

bira plej-listu za zalazak sunca

suton u skerletnim bojama abažura                 

kaže on, a ja gledam dalje (iznutra)

sedimo kao deca pod orahom

golubija polutmina, veli borhesov

jevrejin, opisujući rađanje sumraka

uz zvuke  grandža ranih 90-ih, doba

koje je u našoj rovitoj duši ostavilo

kremiranu pustoš ranog sazrevanja

znaš i sam rasplet, brate sadiku

hohštapleri su svuda (u vidnom polju)

igraju se šunjalice, defiluju jebivetri

ja ćutim na dah u bestalasnom moru

ljudske gluposti,  otpuhujem pričine

uglazbili su život sa vrstom, veli sadiku

a sadiku zna, moj najbolji prijatelj sadiku

pretvarajući se, ni manje ni više, u motmena

biće koje predoseća kataklizme i pošasti

eno ga, okrilaćen iskače iz kišnog oblaka

i plaši samohrane majke sa decom

stvari previše bajkovite

za ovu tranzicionu snaf-idilu

a ja sedim u sobi i posmatram

leptira koji je usnuo tamnicu

mojih sklopljenih dlanova

daleko izvan pesme

puzzle

to je sve divno

ideološki opnokrilci

ratuju sa jorganskim buvama

seku optičke kablove

samo da se vlasi ne dosete

radni ljudi

dave se svilenim gajtanom

uljuđene životinje pare se

na tavanu

pre dvesta godina

lord bajron preplivao dardanele

a ti dragi moj

picikato

podmošnjim dlakama

na psihijatrijskom kauču

na porodičnoj slavi

cik-cak igra kuhinjskog noža

među prstima

bogovi ti vazda mokre u supu

ubacuju ti krišom viagru u kafu

čak i sada

čak i sada

posle serije neuspešnih terapija

živiš od tuđe milostinje

grad

lice nagnuto nad fotografijom

sredovečni neznanac, mladoliki starac

ili prestareli mladić, svejedno je kad

godine smrve sećanja na predele i ljude.

ostane samo srebrnast trag pod prstima

nalik grafitnoj sluzi koju ostavlja krilce leptira. 

ispod očiju onoga nad fotografijom suzna

mrlja od vunastih oblaka koji zaklanjaju sunce.

ruka gladi obrise figura na fotografiji. posveta

žvrljnuta tupom vrhuškom olovke. neizbrisiva. 

iza je bašta sa tepihom rascvetanih zumbula i

okrečenim stablima jabuke. rozeta čuvarkuće.

lopta i letnja ljuljaška. nekoliko prilika na slici.

osmeh na dečijem licu zaljuljan podno krošnji.

u daljini reka koja se useca u ostrvca od šarenih

kamenčića i plavljena zemlja nalik glini. reka

bućka nemirom podvodnih struja i klokotom brzaka.

lica sa fotografije, mladić i devojka, svejedno.

gore nad ruševinama, u dalekim brdima, nad stenom

sedim i  tananim prutom opisujem po vazduhu

krug. potom uzimam foto-aparat i zumiram.

zamišljam u dolini zaboravljeni grad.

stare civilizacije su poput školjki.

budućnost je dekadentna.

bilbord

neki pametnjaković

zalepio nalepnicu «just do it»

sa štikliranim logotipom

nasred časnog krsta

te načinio semiotičku zbrku i

uvod u hermeneutičku dilemu:

da li je krst najveći marketinški brend

u istoriji ljudske kulture i civilizacije?

ili su najki patike, po svom paganskom imenu

novi neoliberalni ritual potrošačkog vernika

koji je pobedio sve druge liturgijsko-

konzumentske prakse?

u ovo doba kapitalističke eshumacije morala

lenji su konji koji ržu sa apokaliptičnog bilborda

junak našeg doba

jednim ovlaš  potezom

zašiljene grafitne olovke

zdudano, vršljavo, rsko

skicirati

rameno-romboidnu figuru zvaničnika

koji preskače svog  podanika podguznog

koji mu se nađe nešto poput kozlića za razgi-

bavanje i hijerarhijsko samopotvrđivanje

tu je i standardni preklop ušima

noge u vazduhu raširene kao nunčake

ovom dole viri stručak praziluka iz dupeta

lapće i blajva slani keks iz ruke gospodara

sve jednopotezno

             naravno, kroki

hop-hop-hop