zavet ćutanja

svaka tišina ima dva kraja

onog koji ćuti i ono o čemu se ne govori

moj ispovednik i duhovni otac kazivaše mi:

tihuj, budi sabran u sebi!

a ja sam vrištao u gomili, začikavajući zbrajao udarce

moj stari pedagog i učitelj lepog pisanja ponavljaše mi

                                                                         kao mantru:

poštuj belinu, slušaj tišinu!

a ja sam zauman razgovnjavao vavilonsku konjušnicu

usijane reči u potkov

                                 zakivao                                                                        

posmatraj kamen, njegova je snaga u nepomičnosti, reče mi stoik

dok sam ja sa vrhova planine gurao snežnu lavinu

prazna je to buka! dobaciše mi prolaznici preko ramena

lepota se krije u pauzi između taktova

                                u nemuštoj mučaljivosti zaveta

a ja sam hteo još jednom da čujem

                                        prelaz perkusionista sa titanika

u ovoj apokaliptičnoj izvedbi

                                   bio sam telal i nikada bard

prazna je to buka! opominjahu me nagluvi sladostrasnici tišine

zatišje posle grmljavine najrečitija je pesma

                                                                  olujnog povečerja

na koncu

oćuti za pokoj svoje duše

                 izgovoriše mi pogrebnici na ukopu

sad si konačno zanemeo i kiša je napokon stala

                 isplaziše se promukle narikače

a ja sam iznutra u poklopac

                                     dobujući      raskivao
                                                                sve svoje tišine