kad muzika utihne
u mrežastoj opni dana
i ostane samo kap
vode u slivniku da zrcali nigdinu
iz okna dopru
ratoborni pokliči veš-mašine
i uskomešani slap
istopi u bubnju snegove pamuka
mnim ležeći
porebarke o tajanstvenom usudu
zamišljajući
fatum kao konjanika ušljiskanog blatom
nema ničeg
poetskog u sumraku iza zavese
samo zalisci
udaljenih pogleda kad sijalice zatrepere
roletne u
hruštavo-galopirajućem tresku
izmamile su eho
nalik štektanju puškomitraljeza
sobni akvareli nastaju
tad u polumraku
dok se oči
navikavaju na mrlje odsutnih kontura
voda iz
kitnjastog bokala od porcelana
zaliva tišinu kuhinjskih
noževa i ribolikih tacni
prašina bešumno veje
na korice knjiga
sa lustera
nestvarno visi mutno kukavičje jaje
prostori se sabijaju
u mekana potpalublja
čije rašlje
opliće pauk duž tršćane krovinjare
talasi žude za
daljinama slepih pučina
zvezde su poput čegrtaljki
u rukama deteta
tad zvuci utihnu
u dubinama snovidika
za trenutak trgnut
iz gibljivog žala nesvestice
ustajem bez reči
i žmureći gledam
tamo gde počinje
pesma
sa svim kaprisima
brodolomlja duž zidova
tamo gde pesma
počinje
sa svim haringama
sluzavim duž prozora
beskrajno, beskrajno plutam
Нема коментара:
Постави коментар