put do zvezda posut je pomijama

neka bi poezija htela da se čita  na letovanju, pod suncobranom,

dok osunčana glava ispija svoj krizni koktel i isisava srce limuna,

ugodno zavaljena pod jastuče za igle na rubu razvaljene ligeštule –

poezija bi htela i sama da se okupa u iznajmljenom vidokrugu sunca,

da se zrcali u plavetnilu i razlista plimskim talasima godišnjeg odmora.

zatim se, naposletku, setno vraća u grad gde bi da se ispira pod toplom

daskom wc šolje, stih po stih, fonetski u mlazu šljašteći po nuždi čitanja,

umotana u rolnu toalet papira da istekne fekalnim odvodom pod zemlju,

potmulom bukom cevi noseći otiske rektuma u otpadni sliv gradske reke,

gde bi da se sinestezira sa fabričkim hemikalijama i načini riblji pomor.

onda bi pod prisilom sistema da utekne u kanale za preradu otpadnih voda,

te da ideološki prečišćena i uredno komesarski hlorisana ponovo istekne

kroz kuhinjske čitanke i metodičke priručnike u obrazovne lavaboe i kadice.

tu bi da poruči musavoj dečurliji da ruke treba prati uvek pre svakog čitanja,

te da gordi nacion ne trpi brendirani akva-jeres prljave flaširane propagande.

potom, kad završi sa pretakanjem u akvadukte i crpne stanice, kanalima za

navodnjavanje da napoji sušne oranice i nepočim-polja stvrdnute rodne grude,

da naplavi svako bunjište, svaku piljevinu i ispere svaki gorštački kamen od

vekovnog stida pesničkog, da razuzda poplave u pustinjama nemirnog duha

i da plemenu u agoniji zadigne barku do nebeskih voda biblijske pošasti.

ne bi li i nebeski carevi uz stovolovku i abroziju i nju kao žrtveni nektar

popili u slast, dugo o ljudskoj zlobi raspravljali na olimpskom vinogorju,

izvagali svaku reč, svaki stih kao kap vode životodavne na tasu pesničke

pravičnosti, a sve da bi se uzorni pesnik-vodonoša miropomazan ustoličio

naposletku, večno jednolikim oticanjem kroz zvezdane jaruge bezvremerja.

na kraju, svaka bi poezija htela dahom olujnog vetra zasuti sušne gradove

nebeskom pravdom, iz oblaka grunuti kišonosnih, prosvrdlavši sa izvora

božanske ponornice, proročki objaviti kraj zemaljske posustalosti, žedne

preveslati u vernike, obesne zgromiti i potopiti jarosnim bujicama, a svet

da izbavi iz tamnice, okupa i izvede sve grešne na put pravedničke čistote.

a ti, brajko moj, pesniče roda svog,

imaš li u sebi to, u duhu svom, taj bogomdani vodeni žig?